• Храм Покрова Пресвете Богородице

    Храм Покрова Пресвете Богородице

  • Храм Покрова Пресвете Богородице

    Храм Покрова Пресвете Богородице

  • 1
  • 2

IMG 2590 1200 x 800

Током 18. века и повременим уласком ваљевског краја у Аустријско царство, стичу се повољнији услови за оживљавање верског живота православних Срба и обнову и јачање црквене организације, нарочито после обједињавања Београдске и Карловачке митрополије, која је остала у канонској вези са Пећком патријаршијом, под чијом јурсдикцијом је и Ваљевска епископија.

Владичанска капела у Ваљеву

У свом опису Ваљева из 1784. године Јован Перетић наводи да се „...ово место састоји 400 турских и 50 хришћанских домова, пет џамија од дрвета и две од тврдог материјала, прве на десној, а друге на левој обали Колубаре. Ту се налази и доброизгледајући владичански двор уз који се налази капела...“, (код раскрснице на Јадру, код моста, на тешњарској страни)

Судбина ове капеле је неизвесна. По некима, она је срушена у току аустријско- турског рата (1788-1791) тзв. „Кочиној крајини“ па су ћелијска и јовањска црква служиле грађанима ваљевским као парохијске цркве.

Познато је да је парохија проте Матеје досезала до села Попучака, из чега произилази да су мештани Кличевца, Рађевог Села и Дрочина били парохијани бранковински. У својим мемоарима прота Матеја блежи да је Ваљево у Првом српском устанку изгорело па постоји могућност да је тада и владичанска капела страдала.

Истинску слободу вероисповести и слободу подизања црква и манастира, Србија је добила тек за време кнеза Милоша, после доношења султанског Хатишерифа од 3/15.августа 1830. године.

ХРАМ/КАПЕЛА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

По записима Јоакима Вујића, у Ваљеву је после Другог српског устанка саграђена мања капела уз двор Јеврема Обрновића, брата кнеза Милоша, првог човека Ваљевске и Шабачке нахије. Овај храм (капела) је био посвећен Покрову Пресвете Богородице и служио је све до 1844. године.Подигнута је трудом Дионисија, тадашњег игумана манастира Ћелије. На овој цркви први пут је звонило звоно 1830. године. Звоно је тада поклоњено цркви, а касније пренето на торањ данашње цркве.

У време Првог светског рата звоно је поново однесено са још два звона, колико их је било на новом храму, и пронађено после рата по натпису који постоји на храму.

ГРАДЊА ВАЉЕВСКЕ ЦРКВЕ

Ваљево је у то доба била мала српска паланка у развоју. Имало је 140 кућа, а заједно са асовином (Бело Поље 14, Градац 15, Врана- Попаре 8, Рађево Село 20, Дрочине 17 и Кличевац 14), што је укупно 228 кућа. Тада је у Ваљеву живело 893 житеља, мушких 530 и женских 363, а заједно са асовином 1429 душа.

Леву обалу Колубаре често су плавиле све три ваљевске реке. Да би решио овај, за Ваљево судбоносни проблем, књаз Милош шаље 1833. године у Ваљево кнеза Мирослава Перуничића, који је помоћу штапа и канапа исколчио Главни сокак, који је пролазио од дрвеног моста на Колубари према Крушику (данашња улица Војводе Мишића).

Први документ историје градње данашње саборне ваљевске цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице је писмо кнеза Милоша бр.1828. од 1/13. јула 1832. године упућено суду Ваљевске нахије. Одговарајући на молбу Ваљеваца, кнез Милош је не само дозволио, већ и заповедио Обшчеству ваљевском , „...да се постара што пре нову цркву, приличне величине, у Ваљеву начинити... јер се у старој ваљевској цркви богослужења не могу обављати...“

Кнез одређује и локацију новог храма, опредељујући је на месту „где је пре црква преко Колубаре била...“

У обављању овог веома значајног посла српски кнез се ослања на сина војводе Јакова, Јеврема Обреновића, председника ваљевског суда.

Кнез Јеврем 14/19.априла 1833. год.,реферише кнезу Милошу да је сав материјал набављен и погођен мајстор Коста Димовић. Земљиште за цркву поклонио је ондашњи кружни начелник Аксентије Срећковић родом из села Шушеоке.Тадашњи ваљевски протојереј Петар Сајић и јереј Добривоје Урошевић и још дванаест виђенијих Ваљеваца (Танасије Младеновић, Јоца Араповић, Павле Гавриловић, Јово Леонтијвић, Никола Филиповић, Коста Максимовић, Бошко Тадић, Миливој Томић, Стефан Ђурић, Остоја Поповић, Марко Танасијевић и Јово Николић) обратили су се 13/25. марта 1836. године  кнезу Милошу са молбом у којој извештавају да је набављена прилична количина камена, креча, песка и јапије и 1750 талира, али моле и помоћ јер сами не могу цркву саградити.

Кнез Милош издаје наредбу да околни срезови помогну градњу ваљевске цркве и шаље податке о мерама пожаревачке цркве, по чијем ће се узору градити ваљевска богомоља.Кнез одређује и новог мајстора Дмитра Сотировића за суму од 1500 гроша, с тим да се образује комисија за надзирање радова. Чланови комисије су протопрезвитер Петар Сајић, члан суда Јовица Милутиновић и шеф полиције Дамјан Радљевац. Радови на градњи цркве почели су у понедељак 13/25. априла 1836. године. Био је то свечани тренутак на који су Ваљевци чекали столећима.

У току градње донекле се одступа од плана пожаревачке цркве, за два аршина, и подиже се звоник (торањ) у саставу цркве, за који су Ваљевци обезбедили 8000 гроша. Пошто је потребна додатна количина материјала и новца, тадашњи Епископ шабачко- ваљевски Герасим залаже се код кнеза за додатне трошкове. Кулук се сваким даном увећавао па и притужбе због „...слабости снаге народне...“

После 14 месеци рада на цркви, 19. јуна 1837. године долази до рушења свода и зидова на цркви, што је дубоко потресло и градитеље и све Ваљевце. Кнез Милош поново шаље у Ваљево новог зидара Јању Гагрицу, који се обавезује да ће сам сносити трошкове уколико дође до пропуста у раду. Као знатно лакши материјал од камена, а погоднији за зидање, мајстор Јања се опредељује за сигу, која се вади у Јовањи и запрежним колима довози у Ваљево.

У документу од 8. новембра 1837. године, види се да је за градњу цркве утрошено 52.202 гроша чаршијских, с напоменом да вредност кулука није урачуната, што би умногоме изменило рачуноводствено стање до тог времена.

Црква је завршена 1838. Године, а од старе ваљевске цркве преузела је име: Храм Покрова Пресвете Богородице, које и данас носи.

Међутим, због лоше изведених радова, дошло је до пуцања зидова на цркви, о чему 24. јануара 1846. године ваљевски прота Петар Сајић извештава Шабачку конзисторију и Епископа Мелентија Марковића. Ради санације своје богомоље, Ваљевци се обраћају српском Митрополиту Петру Јовановићу, који у Ваљево шаље инжењера Јована Неволу да испита све околности и поднесе извештај. У међувремену, 10/22. децембра 1848. године, умро је ваљевски прота Петар Сајић, који се пуних 13 година борио са бројним недаћама које су пратиле градњу цркве. На његово место долази 2/14. фебруара 1849. године свештеник Живојин Марковић, родом из села Глоговца, бивши учитељ шабачки и београдски, а потом и ђакон у Митрополији београдској. За овог духовника, образованог и предузимљивог, везују се даљи радови на поправци ваљевске цркве, као и укупан црквени живот у Ваљеву. Његовом заслугом и заузимањем извршена је коначна поправка цркве па је 4/16. јула 1864. године ваљевско началство известило Шабачку конзисторију да је ваљевска црква у свему уредно довршена.

Исте године (1864) урађен је и нови иконостас ваљевског храма, а иконе је радио Никола Марковић.

ИКОНОСТАС

Црква Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву добила је иконостас 1865. године. Две године раније уговор о сликању иконостаса склопио је са ваљевском црквом Милија Марковић, док је саму реализацију препустио свом младом и даровитом сину Николи.

Никола Марковић рођен је у Пожаревцу 1845. Године у сликарској породици. Урадио је око 25 иконостаса. У време сликања ваљевског иконостаса имао је 20 или 22 године.

Ваљевски иконостас је тип класицизираног иконостаса са коринтским стубовима и високим атиком изнад престоних икона. Стубови су украшени вертикалним канелурама и спирално обавијеним тракама, са орнаментима биљног порекла. Орнаментика (винова лоза, цвеће и лишће) богата је на свим деловима иконостаса, а нарочито на местима изнад икона.

Иконе су распоређене на следећи начин:

  • ред престоних икона чине-Покров Пресвете Богородице, Богородица са дететом, Исус Христос, Свети Јован Крститељ;
  • на царским дверима су Благовести, на северним арханђео Михаило, а на јужним архиђакон Стефан;
  • испод престоних икона су- Рођење Богородице, Свети Георгије убија аждају, Милостиви Самарићанин и Усекованије;
  • изнад северних двери је Бекство у Египат, изнад царских Тајна вечера, док је Поклоњење краљева смештено изнад јужних;
  • ред празничних икона чине- Ваведење, Рођење Христово, Крштење, Крунисање Богородице, Васкрсење, Вазнесење и Преображење;
  • на врху је крст са Распећем, лево од крста је Свети Јован Богослов, десно Богородица, а испод је сцена Скидање с крста. Лево и десно од крста груписане су по три иконе са појединачним стојећим фигурама старозаветних пророка.

Гледано у целини, иконе на иконостасу су уједначеног квалитета. Изразитим ликовним вредностима издваја се од осталих Бекство у Египат, док су Рођење Богородице и Тајна вечера две најнеуспелије.

Икона Свети Георгије убија аждају занимљива је са својом сложеном иконографијом која је, као таква, врло ретка и неуобичајена у српском сликарству 19. века: уместо принцезе насликана је Богородица (око главе јој је распоређено 12 звезда, а она стоји на младом месецу, чији су краци окренути на горе).

Између Богородице и Светог Георгија насликано је дете- Христос (ова представа Христа није била прихваћена у српској уметности; како се нашла код Николе Марковића на ваљевском иконостасу и шта му је послужило као предложак, за сада је тешко претпоставити)

На иконостасу у Ваљеву, који је Никола Марковић урадио на почетку своје каријере, запажа се неколико основних карактеристика које ће се провлачити и на осталим његовим иконостасима. Код њега се примећује коришћење предложака из илустрованих библија (на пример Гистава Дореа), утицај италијанског сликарства високе ренесансе (последица студирања на фирентинској академији), утицај сликарства Стеве Тодоровића (картоне које је користио Тодоровић за поједине иконостасе је узимао и Марковић).

На појединим иконама боја је нанета у већој количини и немирним потезима- романтичарски (Свети Георгије убија аждају). Ипак, на већини икона боја је нанета лазурно, у танким слојевима. Доминирају топли тонови.

Поред боје, Марковић зналачки користи и светлост (на икони са сценом Бекства у Египат сликар је изванредно дочарао предео обасјан месечином). Све иконе су рађене на ланеном платну, које је фиксирано на дрвену подлогу, сем царских и ђаконских двери, које су рађене директно на дрвету. Иконостас ваљевске цркве заузима значајно место у сликарству Николе Марковића и као такав један је од најзначајнијих очуваних иконостаса 19. века у ваљевском крају.

СВЕШТЕНИЦИ ВАЉЕВСКЕ ЦРКВЕ

*свештеник Иван Нешковић, син Хаџи Рувимов, рођен у Бабиној Луци 1777., умро у Ваљеву 1830.год.

*свештеник Петар Сајић, протојереј, рођен 1805. год. у Кадиној Луци у знаменитој породици устаничког старешине Живка Сајића. Епископ Герасим рукоположио га је 1825. у петничкој цркви, а синђеелију од истог епископа добио је 1829., по којој је држао парохију на подручју Ваљева, Дрочина, горића и Вране (Попаре). До изградње нове цркве служио је у дотадашњој цркви брвнари. Петар Сајић је био уважена личност Ваљева и Србије. Био је учесник Сретењске скупштине 1835. године и један од потписника Сретењског устава. Свакако, највећа заслуга му је утемељивање ваљевске цркве. Упокојио се 1848. год. у 43. години живота. После Божанствене Литургије у његовом спроводу учествовало је 12 свештеника и један ђакон, уз присуство свих ученика и житеља Ваљева и околних села. Сахрањен је на старом ваљевском гробљу.

*свештеник Добривоје Урошевић, парох ваљевски, служио 1830- 1835.

*свештеник Тома Лукић, парох ваљевски, служио 1836- 1840.

*свештеник Никола Марковић, парох ваљевски и намесник, служио 1840- 1862. Упокојио је 1864.

*свештеник Живојин Марковић, протојереј, 1849- 1882.

*свештеник Јанко Јовановић, парох ваљевски и намесник, служио 1860- 1861.

*свештеник Маринко Срећковић, капелан оболелом свештенику Николи Марковићу 1862- 1864.

*свештеник Гаврило Протић, свештеник 1862- 1868.

*свештеник Радомир Јовановић, протојереј и учитељ. Рођен 1841., служио је пуних 38 година, прво као ђакон ваљевски од 1862., а потом као парох од 1868. и коначно протојереј ваљевски до своје смрти 1906. године.

*свештеник Радојица Жујовић, протојереј. Служио је од 1884.до 1888. године, када се и упокојио.

*свештеник Милош Марковић, служио 1883- 1884.

*свештеник Андрија Јовановић, парох ваљевски 1893. године. Поп Андрија је био ћелијски парох 1874- 1893. Покрстио је Роме муслиманске вероисповести, њих 84, у реци Градац 19. 4. 1892. године. На крштењу су им кумовали највећи трговци из Ваљева. Од дана покрштавања, Роми су место где су становали назвали Поп Андријевац (данас улица Попа Андрије на Баиру). Поп Андрија је учествовао у првом и другом српско- турском рату. Са крстом у руци ишао је у борбу са нашом војском и храбрио је, за шта је добио многа одликовања. Године 1893. добија ваљевску парохију и исте године умире. Сахрањен је као и многи ваљевски свештеници на баирском гробљу, које је порушено после Другог светског рата. Споменици са гробља су коришћени за поплочавање плочника и постављени у темеље нових грађевина у Ваљеву.

*свештеник Живота Миловановић, капелан 1889- 1894. Године. Те године се замонашио и добио име Методије.

*свештеник Коста Костић, парох ваљевски 1893- 1897.

*свештеник Милан Арсић, капелан 1835- 1902.

*свештеник Михаило Вићентијевић, пуних 27 година парох ваљевски. Упокојио се 1924., сахрањен на старом ваљевском гробљу.

*свештеник Милош Терзић, службовао као ђакон 1889- 1902., као капелан од 1902. и парох од 1909. Упокојио се као војни свештеник за време првог рата у Куманову 1913. године.

*свештеник Станко Ивановић, протојереј, 1907- 1919.

*свештеник Милош Јеротић, парох ваљевски 1908- 1936.

*свештеник Богољуб Милошевић, протојереј, 1875- 1959.

*свештеник Милутин Богићевић, парох ваљевски, служио 1919- 1927.

*свештеник Миладин Тасић, протојереј, 1879- 1951.

*свештеник Стеван Поповић, протојереј, рођен 1860., парох ваљевски од 1928.

*свештеник Јован Симовић, протојереј, 1904- 1978., парох ваљевски. Значајно је поменути његово ангажовање у раду Црвеног крста и раду на збрињавању старих и изнемоглих. На његову иницијативу отворен је Дом стараца и старица, који је он дуго година водио.

*свештеник Војислав Степановић, протојереј- ставрофор из Суводања, рођен 1899. Парох ћелијски, лелићки и ваљевски од 1936. до 1959. Архијерејски намесник до 1976.

*свештеник Лука Спасојевић, протојереј, рођен 1874., виши војни свештеник другее класе при дринској дивизијској области у Ваљеву, учесник ратова за ослобођење и уједињење 1914- 1918., одликован Албанском споменицом, одликован Орденом Светог Саве IV степена за значајне делатности у установљењу нових школа. Умро у Ваљеву и сахрањен на ваљевском новом гробљу.

*свештеник Јанићије Славковић, протојереј, рођен 1872. Парох петнички од 1901. до 1903. године, виши војни свештеник 2. класе при Дринској дивизији, учесник ратова за ослобођење и уједињење 1914- 1918. Одликован Орденом Светог Саве IV степена, Крстом милосрђа и златном медаљом за ревносну службу. Као пензионисани војни свештеник, активно је учествовао у раду црквене општине. Умро у Ваљеву и сахрањен на ваљевском гробљу.

*свештеник Александар Катић, протојереј- ставрофор, рођен 1893., парох од 1938. до 1958. год. Учесник је ратова за ослобођење 1914- 1918. У току рата пао у бугарско ропство где је остао до 1918. Као парох ваљевски службовао је 20 година. Пензионисан је 1958. године.

*свештеник Миливоје Настић, протојереј- ставрофор, рођен 1908. године. Парох у Буковици и Ваљеву. Био је старешина и намесник ваљевски. Пензионисан је 1970., а упокојио се 1986. године.

* свештеник Богосав Ковачевић, протојереј, 1908- 1975. Био је парох осладићки и осечански, иницијатор подизања цркве у Осладићу 1935. године и велики ревнитељ за подизање цркве у Осечини 1940., а потом и парохијског дома у Осечини. Са службом у Ваљеву је од 1959. год. велики пријатељ и ревносни сарадник богомољачког покрета организованог у Православну народну хришћанску заједницу. Био је учесник Другог светског рата као војни свештеник.

Почетком Другог светског рата и са прогоном великог броја српског живља из делова Краљевине Југославије, који су били преко Дрине, Саве и Дунава, у Ваљево су као избегли дошли свештеници Милан Дојчиновић из Босанског Шамца, који се задржао 2- 3 месеца и отишао потом за Београд, и Неђељко Мијановић, родом из Љубиња у Херцеговини, који се у Ваљеву задржао током целе окупације, да би се после 1944. год. вратио у свој завичај. Они су били постављени за привремене парохе при ваљевској цркви.

*свештеник Живота Лазић, протојереј – ставрофор, рођен у Ваљеву 1920. године. Парох вртиглавски и врачевићки, а од 1959. парох ваљевски, од 1976. до 1995. архијерејски намесник ваљевски. Упокојио се 1999. године.

*свештеник Иван Радовић, протојереј- ставрофор,родом из села Граца код Ваљева, рођен 1919. Парох у Докмиру и Коцељеви, а од 1968. парох ваљевски. Старешина ваљевске цркве од 1971. до 1983. године. Упокојио се 1990.

*свештеник Миленко Танасковић, протојереј- ставрофор из Клашнића, рођен 1919. године. Парох топлички, паунски, петнички и ваљевски 1971- 1983. Упокојио се 1999.

*свештеник Предраг Николић, протојереј- ставрофор, рођен у Белошевцу 1929., а упокојио се у Ваљеву 2017. године. Парох врељански, радљевски и ваљевски од 1970. до 1996. Старешина ваљевске цркве 1983- 1991.

*свештеник Живко Тодоровић, протојереј- ставрофор, рођен у Причевићу 1928. године. Парох лелићки и ваљевски 1971- 1992. Познат беседник и духовник богомољачког покрета. Упокојио се 2004.

*свештеник Мирослав Поповић, протојереј- ставрофор, рођен у Такову 1935. године. Парох таковски, врељански и ваљевски од 1984. до 1996. године. Упокојио се 1998.

*свештеник Живорад Митровић, протојереј- ставрофор, рођен у Осладићу 1931. године. Парох ставски и ваљевски 1976- 1999. Упокојио се 2005. године.

*свштеник Велибор Тадић, протојереј- ставрофор, рођен 1931. у Буковици. Парох у Латковићу, Брезјаку и Ваљеву 1981- 1995. године.

*свештеник Љубисав Аџић, протојереј- ставрофор, рођен у Ситарицама 1946. године. Парох лелићки и ваљевски од 1983.до 2008. Старешина ваљевске цркве 1991- 1994., архијерејски намесник ваљевски 1999- 2008. године.

*свештеник Василије Гајић, протојереј – ставрофор, рођен 1937. године у Жабарима. Парох у Брежђу, Глоговцу и Ваљеву 1989- 2001. године.

*свештеник Сретен Младеновић, протојереј- ставрофор, рођен 1953. у Баставу. Парох ваљевски од 1983. до 2008., када је прешао у Београд.

*свештеник Богдан Васиљевић, рођен 1955. године у Станиној реци. Парох ваљевски 1983- 1989., када је постављен за пароха бежанијске цркве у Општини Земун.

*свештеник др Милорад Средојевић, протојереј, рођен 1959. Парох ваљевски од 1987. до 2007., када је прешао за Београд. Духовник хора „Хаџи Рувим“ од 1993. године.

*свештеник Тома Павловић, протојереј- ставрофор, рођен 1956. године у Драгињу. Ђакон од 1979., а потом парох ваљевски од 1989. године.

*свештеник Стојадин Павловић, протојереј- ставрофор, рођен у Селанцу 1957. године. Парох у Горњој Трешњици, Паунама и Ваљеву од 1992. Архијерејски намесник 1995- 1999. године.

*свештеник Верољуб Младеновић, протојереј- ставрофор, рођен 1952. године у Дружетићу. Парох у Драчићу и Ваљеву од 1993. Старешина ваљевске цркве 1994- 2007. године.

*свештеник Никола Јаковљевић, протојереј- ставрофор, рођен у Ситарицама 1940. године. Парох јовањски и ваљевски од 1995. до 2006. године.

*свештеник Живојин Петровић, протојереј- ставрофор, рођен у Голочелу 1950. године. Парох у Пецкој, Црниљеву и Ваљеву од 1995. године.

*свештеник Михаило Павловић, протојереј- ставрофор, рођен у Осечини 1947. године. Парох у Борини, Брезјаку и Ваљеву од 1995. до 2009. године. Архијерејски намесник ваљевски од 2006. до 2009. године.

*свештеник Драган Алексић, протојереј- ставрофор, рођен 1962. године у Осечини. Парох лелићки 1983- 1993., парох ваљевски од 1993. године. Од 2000. до 2009. године духовник хора „Хаџи Рувим“. Од фебруара 2009. старешина Храма Покрова Пресвете Богородице.

*свештеник Драгиша Петровић, протојереј- ставрофор, рођен у Бобови 1958. године. Парох радаљски и ваљевски од 1996. године.

*свештеник Мирослав Петаковић, протојереј- ставрофор, рођен 1958. године у Буковици. Парох таковски и ваљевски од 1996. године. Од 2000. год., старешина Храма Светог великомученика Георгија у Новом насељу.

*свештеник Гроздан Симић, протојереј – ставрофор, рођен у Бобови 1951. Парох у Јабучју и Ваљеву од 1996. године. Духовник Православне народне хришћанске заједнице.

*свештеник Ненад Марковић, протојереј, рођен 1971. у Ваљеву. Ђакон у Ваљеву од 1997., а парох ваљевски од 2001. године.

*свештеник Александар Гајић, јереј, рођен 1978. у Ваљеву. Ђакон ваљевски од 2001., а парох ваљевски од 2007. године.

*свештеник Владимир Андрић, протонамесник, рођен 1971. у Узовници. Парох у Драчићу и Ваљеву од 2004. године.

*свештеник Душан Алексић, јереј, рођен 1978. године у Цветуљи. Парох у Оровици и Ваљеву од 2004. године.

*свештеник Милован Теовановић, протојереј,рођен у Крупњу 1979. године. Парох ваљевски од 2007., архијерејски намесник други ваљевски од 2009. Упокојио се 2017. године.

*свештеник Живојин Кнежевић, јереј, рођен 1977. године у Ставама. Парох ваљевски од 2008. године.

*свештеник Ненад Андрић, протојереј- ставрофор, рођен у Драгијевици 1976. године. Парох у Врујцима и Ваљеву, старешина ваљевске цркве од 2007. до 2009. године. 

*свештеник Драгомир Јовановић, протојереј- ставрофор, рођен 1971. у Доњим Лесковицама. Парох у Вртиглаву, Врујцима и Ваљеву од 2009. године.

*свештеник Бранко Чолић, јереј, рођен 1978. године у Обреновцу.  Ђакон Епископа Милутина од 2007., а парох ваљевски од 2008. године. Од 2009. године духовник хора „Хаџи Рувим“.

*свештеник Александар Вучај, јереј, рођен 1977.у Обреновцу. Ђакон у Обреновцу од 2008., а парох ваљевски од 2009. године.

*свештеник Зоран Павловић, јереј, рођен 1971. у Доњој Борини. Бивши парох нововаљевски, а од 2009. парох ваљевски.

*архимандрит Петар Радуловић, рођен 1967. године у Дубровнику. Архијерејски намесник први ваљевски од 2009. године.

Из листе ваљевског протопрезвитрства у Ваљеву из 1878. године види се да је раније у цркви ваљевској било два ђакона:

*ђакон Радомир Јовановић  1862- 1868. године

*ђакон Васа Јанковић од 1868. године

У новије време:

*ђакон Тома Павловић од 1979. до 1989. год.

*протођакон Љубомир Ранковић, уредник Гласа Цркве, служио је при храму од 1989. до 2006. године.

*ђакон Станоје Ранкић 1994- 1996. год.

*ђакон Драган Ашковић 1996- 1997. год.

*ђакон Ненад Марковић 1997- 2001. год.

*ђакон Александар Гајић 2001- 2007. год.

*ђакон Небојша Младеновић, ђакон Храма Светог великомученика Георгија од 2002., а од 2007. ђакон Храма Покрова Пресвете Богородице.

При Храму Покрова Пресвете Богородице служе и ђакони- вероучитељи:

*ђакон- вероучитељ Саша Ђурђевић од 2007. год.

*ђакон- вероучитељ Дејан Трипковић од 2008. год.

*ђакон- вероучитељ Душан Новаковић од 2008. год.

 

 

Епископ ваљевски Детаљније
Епископ ваљевски Г.Милутин